Nije mi do razgovora jer sam se u životu sita narazgovarala sa ljudima kojima nema poređenja po lepoti, volji, strasti, znanju i razgovaranju. Ti ljudi u meni traju kao svetle tačke svemira koje se ne daju pogasiti mrakom sitnih duša što se slade slabostima, pa makar i onim prividnim. Nije mi do osmehivanja na iracionalnosti i ostale bolesti izvitoperenih umova što bi pokosili sve redom oko sebe samo da im neko konačno doda tu kosu iz nekog podruma neprovetrenog od samih početaka Drugog svetskog rata... I nije mi do hleba preko pogače jer imam i jedno, i drugo, a ješću ih prema sopstvenom nahođenju i bez ustručavanja od onih kojima to nije baš pravo i lepo.
Nije mi ni do aplauza, pohvala, komplimenata... Sa ovim godinama bi me bilo sramota da potvrdu sebe tražim u nekom ko me nikada neće poznavati, i to ne zato što on to ne bi hteo, a može i tako...
I baš mi nije do svega što mi pripisuju koliko mi je do crne gorke kafe, i belog zraka što se baca sa nebeskog dlana pravo na moje lice, kroz prozor koji nije moj, u stanu koji ne znam čiji je, u gradu koji je beskonačno živ i lep, u zemlji koja mi je poželela dobar dan svaki dan, u ovom delu sveta koji se tamo, u domovini, nazirao kao nešto sasvim čudno i nepojmljivo, kao šamar!
A ono, zemlja k'o zemlja, daje šakom i kapom svima jednako-prava majka!
Zemlja odavno nema mnogo šta sa ljudima, a ljudi bi uvek svemu, pa i njoj, da pronađu mane i prokletstva. Da je moglo, sprečili bi je već da rotira kako ona to hoće, a pošto živimo uz bezbroj zabluda i apsolutnih budalaština, vrlo je moguće da su to već i učinili. Tako nešto se ne bi uradilo sa obzirima na svrhu i posledice, već prosto jer se to tako hoće i može.
Nije mi, zaista, do praznih razgovora... i, evo, iz ovih stopa odoh da radim nešto pametnije! Na primer, da sanjam.
 |
Нема коментара:
Постави коментар